Yahti.com ^2.0 All-inclusive aranžman za savremeni um

Finale Lige šampiona

I sam sam bio iznenadjen kad sam shvatio da navijam za Arsenal. Ne znam, nešto je prevagnulo u njihovu korist, i ja sam se jednostavno prepustio toj neočekivanoj naklonosti.

Shvatio sam da je moj favorit Arsenal onog trenutka kad se reditelj prenosa smilovao da u direktan program uključi kameru iz tunela koji od svlačionica vodi do terena (pre toga se nekih desetak minuta grupa umetnika sasvim nepotrebno iživljavala na terenu).

Video sam Anrija iz koga je zračila odlučnost, zapetog kao struna, i Arsena Vengera sa ludačkim sjajem u očima. Arsen je inače pojava kakva bih i sam voleo da budem u svojim srednjim godinama - markantan, visok, mršav, elegantan, uspešan...

Sa druge strane su Rajkard, simpatičan ali previše nervozan, Eto'o kome upućujem sve moguće simpatije, i Ronaldinjo, previše važan za moj ukus. Od ostatka Barseloninog tima simpatišem još jedino Larsona i Mesija, i to je sve. Pujol? Markez, Van Bomel, Iniesta? Bljaak!

Potpuno druga priča je Arsenal. Eno ga mali Fabregas, eno Ljumberga, Piresa, eno ga i onaj Lebac, Kembel, sve faca do face. Jedini koji je donekle antipatičan je ta nemačka katastrofa, Leman. Mislim, dobar je golman, ali njegovi javni nastupi su arogantni, ne svidja mi se.

I šta biva, Anri odmah na početku odvaljuje prvo jedan prodor, pa šut sa ivice boxa, nije još ni tri minuta prošlo. Lu-di-lo! Malo kasnije Leman ruši Etoa, crveni karton! Jebote! Intenzitet moje naklonosti ka Arsenalu raste srazmerno prelomnoj važnosti trenutka u kome u igru ulazi nezagrejan golman, a izlazi Pires. Je-bi-te im keeeeeevuuuu!!

Naravno da me je Anrijev 'nabac' i Kembelov šut glavom digao sa stolice i dovukao na pola metra od televizora sa stisnutim zubima i pesnicama. Šta sad, tako je bilo.

Simpatični Kamerunac se okreće oko svoje ose i izbacuje iz igre čuvara (pokazaće se ne poslednji put) na samom kraju prvog poluvrmena, a drugo se opet nastavlja fantastičnom igrom Arsenala. Dva Tjerijeva prodora, Ljumberg na levoj strani svako malo protutnji kao voz, a Pujol naravno ne dobija žuti karton, e sudija sudija...

Za sve to vreme, Ronaldinju beže lopte, slabo se snalazi, kiša pada sve jace. Ulazi Larson, i eto... prvo pas do Etoa, koji u punom trku stigne da premesti loptu sa jedne na drugu nogu, da se iskrene i šutira u bliži ugao, 1:1. Par minutra kasnije, Larson upošljava Beletija, gol kroz noge golmana, 2:1, sranje, sranje, sraaanje....

Kako se iskreno Džerard radovao prošle godine, ovo sa Barselonom mi nikako nije izgledalo - Ronaldinjo se smorio i pokušava da bude veseo, ali ne ide mu; Pujol, baaah! Sve one glavonje i brkonje sa kravatama koje pritrčavaju igračima, ko su svi ti ljudi?

Kažem, fenomenalna utakmica, ali sam na kraju ostao nezadovoljan, a to mi se ne svidja. Nikako mi se ne svidja.