Put u Italiju, prvi deo
Gost post: Abraka Dabar
Poseta Italiji ili kako se ide na službeni put sa vlasnikom firme u kojoj radiš
Sve je krenulo uveče 29.12.2006. kada sam došao sa kontra-proslave Nove Godine koju su organizovali odmetnuti radnici (F)irme nezadovoljni smešno malom poslednjom platom na izmaku inače najuspešnije poslovne godine. Posle pet piva koje sam tamo popio u roku od sat vremena došao sam na zvaničnu proslavu F, dohvatio (R)obovlasnika i onako pijan u trajanju od nekih dva sata sasuo mu u lice sve što mislim o njegovom načinu poslovanja, upravljanju F i o njemu kao čoveku. Kad sam završio, R mi je rekao da sam u postavi za službeni put u Italiju. 
Ostali članovi posade: R, R-ova (K)urva (vodi se kao rukovodilac opštih poslova) i prevodilac. Cilj: obavljanje nekoliko važnih sastanaka u Milanu i okolini i Trevizu. Prevozno sredstvo: R-ov nabudženo-veliki-potpuno novi Ford Focus.
Polazak je zakazan za 22.00 časa 8.1.2007., krenulo se u 23.00 jer je R po običaju kasnio svojih 15 minuta. Pre same Hrvatske granice ljubazne pumpadžije su pokušale da 'olade' R-a za nekih 400 din ali je R prevajani majstor pa im to nije pošlo za rukom. Na samoj granici sam prokomentarisao kako je dobro da viza počinje da mi važi od danas. R je shvatio da njegova vize ne počinje da važi od danas, čak ni od sutra nego tek od 14.1.2007. Odlučeno je (a u skladu sa R-ovom životnom filozofijom) da nastavimo dalje i da će on pokušati nekako da se snađe i uđe u Sloveniju bez važeće vize.
Kroz Hrvatsku sam uglavnom spavao i kada smo stigli gledao Zagreb u noći. Nikada nisam bio u Zagrebu pa ću ovaj prolazak pored njega noću, auto-putem od sad voditi kao da jesam.
Granicu sa Slovenijom jedan član posade nije uspeo da pređe. Odlučeno je da se vratimo do Zagreba, odemo do Rijeke i dalje do Opatije gde ćemo ostaviti R-a kojeg ćemo pokupiti u povratku. K je bila nesrećna jer je propao plan o zajedničkoj poseti Italiji sa R-om. Na putu do Rijeke K je preuzela volan od R-a, zaspala za volanom, prešla u suprotnu traku, udarila plastični stubić, probudila se, naglo skrenula u desno i stala. Ove redove pišem zahvaljući intervenciji Boga u datom trenutku kao i nedostatku Scania-e u suprotnom smeru. Od tog trenutka sam preuzeo upravljanje motornim vozilom sve do povratka u Opatiju iz Italije. Konačno sam bio budan i shvatio da su putevi fenomenalni sa sve savremenom signalizacijom koja se prilagođava uslovima puta a da je prolazak kroz osvetljene i obeležene tunele doživljaj za sebe. Ne mogu da ne uporedim sa tunelima u kanjonu Morače (jedne takođe turističke zemlje u okruženju) koji su prokopani dinamitom i odmah potom pušteni u rad.
Granica sa Slovenijom je ovog puta uspešno pređena uz male neprijatnosti i podizanje tapacirunga u kolima jer smo već imali pečate da smo ušli a opet se pojavljujemo na nekom drugom graničnom prelazu u istoj noći. Tako smo konačno osavili duh R-a iza sebe.
Granicu sa Italijom smo porešli negde u magli bez ikakvog zadržavanja.
Italija.
Prvi utisak, onako. Auto-put. Fascinantna je bila neprekidna kolona kamiona u jednoj traci. Gužva. Koncentracija na vožnju, nije kao u Srbiji gde nema nigde žive duše na auto-putu i gde možeš da voziš vezanih očiju. Shvatih da nas stvarno zaobilaze prolaskom na jug kroz Rumuniju i Bugarsku. 
Zabavno je što se na putokazima pojavljuje Trst, Venecija, Padova, Vićenca, Verona, Breša, Bergamo - gradovi za koje mi se čini kao da ih oduvek poznajem (velike zasluge pripadaju Seriji A fudbalskog prvenstva Italije). U Bergamu se isključujemo sa auto-puta i krećemo ka onome što sam ja znao kao Milano i okolina a ispostavlja da je u stvari u pitanju jezero Komo, što je izazvalo posebnu radost kod mene, zbog stanovitog pisca i romana. Ushićeno sam pričao K o inspiraciji, jezeru, romanu ali pošto ona prečesto koristi termin 'ekstra' u svom svakodnevnom govoru nije me razumela. Jezero Komo je jedno p-r-e-d-i-v-n-o mesto na planeti, a o fenomenalnom izgledu gradića na obali neću trošiti reči.
Presvukli smo se na nekom parkingu i onako ižvakani posle 14 sati puta krenuli na prvi sastnak. Firma, upoznavanje, restoran (fine neke ribe i neka povrća, vino) uglavnom uspešno. Mala napomena da se radi o firmi sličnoj F ali sa neuporedivim boljim voznim parkom zaposlenih nego F—in. Krećemo u Milano na drugi sastanak, već kasnimo.
E, ljudi, znači ovo kako se vozi u Beogradu kao oštro i to, to je dečije obdanište za Milano. Gradskim ulicama sam jurio 130-140 km/h jer ti sviraju ako ideš sporije. Isključivanja su nagla i iznenadna. U moru putokaza odluke donosiš u deliću sekunde. Jedan od njih i putokaz za Moncu. Nisam imao pojma da je to kod Milana. Nemamo vremena. Prolazimo pored nekog ogromnog osvetljenog TV tornja. Alesandro (prevodilac) kratko izjavi: «Berluskoni». Negde u dubinama industrijske zone nađosmo i tu drugu firmu i sa njima obavismo jedan uspešan sastanak.
Posle mukotrpnog traganja, s obzirom na to da nismo unapred imali obezbeđen smeštaj, konačno nađosmo jedan vrlo lep i cenom pristupačan hotel u centralnoj zoni ovog ogromnog i skoro podjednako ružnog grada. Stadion «San Siro» je bio tu, negde vrlo blizu ali nisam imao snage ni vremena da ga potražim. Otišli smo na večeru u neku preporučenu pizzeriju, ono, kao, kad smo već u Italiji pa da probamo. I, stvarno nešto je drugačije ne mnogo, ali jeste. Negde, baš u tom trenutku počinju da rastu moje simpatije prema ovoj, meni do tada nepoznatoj zemlji.
nastaviće se...
RSS feed
sadržaji se objavljuju pod
Daj jos, daj jos, brzo!