Sav taj Jazz
Bila je 1995. i cinilo mi se da sam ziveo (i studirao) na pogresnom mestu u veoma pogresno vreme i jedino je preostajalo da se covek okrene sebi, uzivanju u malim stvarima i da na sto smisleniji nacin popuni svo to slobodno vreme. U to vreme ziveo sam u Zemunu, kao i moja dugogodisnja drugarica Sonja, koja je zivela sa svojim deckom Ducom, cini mi se u Gajevoj ulici, par stanica od mene. Sonja i Duca su ziveli u prizemnoj kuci u dvoristu koje su delili sa komsijom Misom. Tu ce se kod mene rasplamsati dve strasti koje ce obeleziti godine koje ce doci. Prva, legalna, strast prema jazz muzici i druga, nelegalna ali potpuno legitimna, strast prema...ma, znate vec.
Duca, odmeren tip, bivsi student knjizevnosti imao je mnogo dobre muzike i bio rad da je da na slusanje. Pored ovoga, imao je i nevidjeni talenat: ono sto bi ti preporucio za slusanje uvek je nalazilo put ravno ka finoj, unutrasnjoj zici (slican talenat poseduje i Sonja, kada su u pitanju knjige, ali o tome drugi put), tako da sam ih posecivao rado i cesto, takoreci svakodnevno. A Misa, Misa je u dvoristu gajio the biljku sa najludjom smolicom u siroj okolini i bio rad da je da na pusenje.
Pocelo je sa Steve Turre-om: cini mi se da je album "Rhythm Within" bila prva jazz ploca koju sam poslusao u celini i sa paznjom; usledio je McCoy Tyner "4x4", Thelonius Monk (sa John Coltrane-om), Herbie Hancock "Cantaloupe Island", Art Blakey (mislim "Reflections in Blue"), i dalje Dizzy Gillespie, Sonny Rollins, Joe Lovano, Coltrane... uglavnom bebop, ali bez jasnog hronoloskog reda.
Kako sam ulazio dublje u jazz poceo sam da otkrivam sta mi se dopada, da gradim sopstveni ukus, da prepoznajem izvodjace po tonu koji proizvode, po nacinu sviranja, ritmici... Poceo sam samostalno da nabavljam jazz ploce i da uzivam u kompleksnijim radovima: John Coltrane, waa ba ri tu tu tu trlu tirli ttrrrrrrriiiiiiiii.
Kompozicija i aranzman, Miles Davis me doveo ravno do Gil Evansa, a Gil me vratio nazad do Milesa (Kind of Blue). Charles Mingus poceo je da figurira kao jedan od licnih favorita u tom periodu. Veliki muzicar i (mozda jos veci) kompozitor. Ipak, znao sam da ce vreme za introspekciju stici koju godinu kasnije, 96. je bila godina za funk.
Full trunk, filled with funk. Cannonball Adderley u funky radovima, Headhunters, Jimmy Smith ("Root Down"), sempluje se, muzika se reciklira, a vidici prosiruju. Sledeci na redu, Stjepko Gut, nastup sa Valjevskog Jazz Festa (how appropriate), kontrabas loop. Pa probe sa bendom, ludi basista Djole i njegov stariji brat (koga nikada nisam upoznao) od koga kupujem gomile ploca... Potraga za savrsenim semplom, kopanje po plocama u nadi da cu nabasati na savrseni groove koji bi smestio u loop.
I onda ponovo Miles. Inovacija. Zelja za promenom. Potreba. Bitches Brew. I druge ploce i drugi muzicari: Wayne Shorter, Joe Zawinul, John McLaughlin, Pat Metheney, Chick Corea, John Patitucci, Keith Jarett, Steve Coleman, ali i (ponovo) Chet Baker, Dusko Gojkovic, Bill Evans, Ron Carter, Duke Ellington, Charlie Parker, Arturo Sandoval, Tony Williams... kao krugovi koji se nikada ne zatvaraju. Albumi se nizu, stvara se nesto sto bi moglo (u naletu optimizma) da se nazove kolekcijom.
I evo nas u sadasnjem trenutku (debelo pijani, barem ja, od flajke dobrog argentinskog Cabernet Sauvignona), sa FTPom, brzim internetom i milion muzickih zelja, a samo malo slobodnog vremena. Strast prema jazz muzici se produbila i rasplamsala, a druga strast vrsnjakinja potisnuta je (silom prilika), barem na kratko. A koristila bi mi smolica ubica, posto nameravam da, za koji dan, samo za Vas srocim listu meni najdrazih jazz albuma i da o svakom napisem po koju rec. Do tada.
Soundtrack posta: Charles Mingus "Mingus Ah Um"
RSS feed
sadržaji se objavljuju pod