Yahti.com ^2.0 All-inclusive aranžman za savremeni um

Šezdesetih...

Imam dve teze koje ovom prilikom ne nameravam da dokazujem, više da ilustrujem.

Jedna je da je naše novinarstvo u prošlosti bilo barem stilski bolje.

Druga je da Beograd već mnogo dugo, moglo bi se reći i predugo, ima ulični život kao svoju najjaču kategoriju. Što nije problem po sebi, već manjak novoga.

Elem, šezdesetih godina izlazio je u Beogradu omladinski časopis 'Susret'. Slično kao 'Student', ali nije to. Ne znam tačno kakav je bio njegov društveni status, ali vidim da je pisalo dosta ličnosti danas poznatih na javnoj sceni: Ljubiša Rajić, Borka Pavićević, Bogdan Tirnanić i drugi. Određeni broj primeraka tih novina sačuvan je zahvaljujući prethodnoj generaciji studenata u našoj porodici.

Tu nađoh jednu malu reportažu sa Terazija, iz juna 1968:

"Nije Beograd neki zagonetan grad u kome filmske ekipe iz čitavog sveta snimaju avanturističke filmove. Nema berzu dijamanata kao Amsterdam, bele noi kao Leningrad i ukrotitelje kobri kao Kalkuta. Nema čak ni jednu najobičniju Ajfelovu kulu kao ona selendra u Francuskoj. Ali zato fenomen beogradskih ulica još niko nije uspeo da objasni, čak se nije usudio ni da pokuša. Jer beogradske ulice nikad ne prestaju da žive, nema trenutka, bez obzira da li je dan ili noć, a da one potpuno opuste. Postavlja se pitanje kada ti Beograđani spavaju ili, što je manje važno, kada rade. Zar su zaista toliko zaljubljeni u svoje ulice da ni po cenu života ne mogu da ih napuste. U jedanaest sati pre podne (ovo vreme uzeto je sasvim proizvljno, na Terazijama je neopisiva gužva, žučno se diskutuje, prpričava, kritikuje. Odavno je već zaboravljeno da je sve ovo izveo jedan četranaestogodišnjak koji je podigao pogled u pravcu neba. To je zainteresovalo dva penzionera, njihovi istegnuti vratovi privukli su tri domaćice i jednog višeg tehničara, zatim su prišli jedan zemljoradnik, četiri studenta različitih fakulteta, dva reportea konukrentskih redakcija i jedan turista iz Gornjeg Velsa, kome je nekoliko dana bilo dovoljno da se inficira mentalitetom Beograđana. Dalje se sve odvijalo po zakonima geometrijske progresije, popularnim još iz gimnazije, tako da su na kraju prilazile čitave đačke ekskurzije sa celokupnim nastavnim osobljem i vodičem. I kada situacija postane napeta, skoro kritična, dovoljan je najmanji impuls pa da se sfera interesovanja prenese na drugu stranu. Jedan od mogućih povoda je na primer ovaj: Nehumana viljuška saobraćajne milicije zahvatila je nekog nepropisno parkiranog fiću i sada ga trijumfalno nosa kroz grad. Još ako za njom u marljivom galopu juri vlasnik automobila, lakoatletičar amater, doživljaj je potpun. Ovo svakako više vredi od neke neodređene tačke nebeskog svoda jer pruža mogućnosti za konkretne reakcije. To može biti tapšanje po ramenu vlasnika, čestitanje miliciji, psovanje vlasnika, psovanje majke milicijske, intervjui na licu mesta, fotografisanje i jedne i druge strane u šest poza iz različitih rakursa u gros planu. Itd, itd."

Sve to, pre skoro četrdeset godina... 

I tako, kao što rekoh, jedna ilustracija, pričicaz a nedelju veče, ili kad već ko čita.

Ko bi da još malo ostane u šezdesetima, evo i jedne druge novinske priče, iz 2003, o snimanju emisije 'Ko nekad u osam'.

Komentari